Politička mapa Kipra

Glavni politički problem Kipra je nezakonita turska invazija 1974. godine i okupacija 37% ostrva. U četrdeset i šest godina, koliko je prošlo od rata pa do danas, nije učinjen bukvalno ni jedan konkretan korak ka ponovnom ujedinjenju, zbog nepokolebljivog stava Turske. Turci su na ostrvu pod neprekidnom kontrolom turske armije, tako da je njihov politički angažman ograničen, ako ne i nepostojeći. U više navrata je dolazilo do pokušaja pregovora, koji su propali jer ni jedna pregovaračka strana nije nimalo odstupila od svojih prvobitnih zahteva. Turska strana zastupa tezu o konfederalnoj zajednici država i trajnom boravku vojske i doseljenika iz Turske, dok grčka strana teži ujedinjenoj državi ili federaciji dveju zona i odlasku kompletne turske vojske i svih doseljenika. Najozbiljniji pokušaj ujedinjenja dogodio se 2004. godine, a inicirao ga je generalni sekretar UN-a Kofi Anan. Grčki političari su procenili da ovaj sporazum više odgovara turskoj strani, pa su ga odbacili iz sledećih razloga: plan nije omogućavao povratak svih grčkih izbeglica, kao ni vraćanje svog zemljišta koje im zakonito pripada, Turci bi dobili previše mesta u organima vlasti, turska vojska ne bi odmah napustila ostrvo, režim garantnih sila nije se uklanjao i plan takođe nije uključivao uklanjanje britanskih baza sa ostrva. Iz tih razloga, na referendumu na slobodnom delu ostrva 75% građana je odbilo sporazum. Iako je plan prihvatilo 64% kiparsko-turske zajednice, on nije prošao, tako da je nastao pravi paradoks – u EU je ušlo celo ostrvo kao Republika Kipar, ali de facto samo slobodan deo se smatra članicom Evropske Unije. Velika prepreka ujedinjenju ostrva je stalna prisutnost oko 40.000 turskih vojnika.

Kiparska Republika

Službena površina Kiparske Republike koja stoji u svim svetskim dokumentima je ustvari površina ostrva, koja iznosi 9.251 km². No, stvarna površina kojom raspolaže republika je dosta manja. Kada se oduzme površina okupiranog dela Kipra, republici ostaje 5.896 km². Površina britanskih baza im oduzima još 154 km² ili 2 % teritorije, a ako se izuzme i površina UN-ove tampon-zone, dođe se do podatka da slobodni deo raspolaže teritorijom od oko 5.500 km² ili nešto više od polovine teritorije ostrva. Ova prvobitna površina se piše zato što je samoproglašena država na okupiranom delu nepriznata i zvanično je sastavni deo Kiparske Republike.

Slobodni deo Kiparske Republike raspolaže većim delom ostrva, i to na zapadu, jugu, većem delu centralne oblasti, te nešto manjem na jugoistoku. Taj deo na jugoistoku je odvojen od matične teritorije britanskom vojnom bazom Dekelija. Unutar ove baze postoje i dva sela. To su sela Ksilotimvu i Ormidija. Međutim, granice sa britanskim vojnim bazama nisu toliko izražene kao sa okupiranim delom ostrva.

Dan nezavisnosti slavi se 1. oktobra. Kiparska Republika je stekla nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva 16. avgusta 1960. godine, kada su je priznale sve svetske države osim Turske, koja je nije priznala ni do danas. Zbog već navedenih razloga, ona nema suverenitet nad svom svojom teritorijom od 1974. godine.

Zastava Kiparske Republike je jedina zastava suverene države na svetu na kojoj se nalazi oblik ostrva na geografskoj karti. Taj oblik se nalazi u centru zastave i obojen je bakarnom bojom, jer je bakar simbol Kipra, a ostrvo je dobilo ime po njemu. Ispod oblika ostrva, nalaze se dve ukrštene maslinove grančice koje predstavljaju jedinstvo i mir. Podloga je bela. Zastava je usvojena odmah nakon dobijanja nezavisnosti, a osmislio ju je slikar Ismet Gjunej, a prihvatili su je tadašnji predsednik Makarios i potpredsednik dr Fazil Kučuk. Uz zastave Irske, Indije (sve tri imaju iste boje: narandžastu, belu i zelenu) i Bosne i Hercegovine, predstavlja tzv. mirovnu zastavu.

Himna Kiparske Republike je Ύμνος εις την Ελευθερίαν – Imnos is tin Elefterian. Ovo u prevodu sa grčkog glasi Himna Slobodi. Zanimljivo je da su himna Kiparske Republike i himna Republike Grčke u stvari jedna te ista himna. Dakle, kad igraju reprezentacije ove dve zemlje u bilo kom sportu, dovoljno je da se himna intonira samo jedanput.

Valuta pre uvođenja evra u 2008. godini bio je kiparska funta (CYP).

Vlada Kiparske Republike se sastoji od predsednika i potpredsednika, te parlamenta koji broji 80 sedišta, ali 59 članova, 56 iz reda Grka i 3 iz reda manjina. Ostala sedišta pripadaju kiparsko-turskoj zajednici i ostaju prazna od 1963. godine, kada su kiparski Turci napustili vlast, sve javne službe i tela tokom turske pobune 1963. godine. Sudska vlast ima 13 članova. Sadašnji predsednik Kipra je Nikos Anastasijadis koji je izabran na izborima 2013. i 2018. godine. Vojska Kiparske Republike se sastoji od oko 6.500 vojnika. Sa 8,33 vojnika na 1.000 stanovnika jedna je od solidnije militarizovanih država. Na ostrvu je naveden obavezan vojni rok od 13 meseci za svakog muškarca čim napuni 18 godina. Treba napomenuti da Kipar, iako je članica EU, nije članica NATO-a.

Službeni jezici su grčki i turski. Na slobodnom delu, pored grčkog, dosta se koristi i engleski, koji govori oko 90% domaće populacije, s obzirom da je Kipar bio britanska kolonija praktično oko 80 godina.

BDP po glavi stanovnika iznosi 19.633 američkih dolara, što Kiparsku Republiku svrstava među razvijenije zemlje sveta, tačnije na 36. mesto, zajedno sa Slovenijom, Južnom Korejom i Maltom, koje imaju sličan BDP. A otkad je članica EU, Kipar se ubraja među razvijene zemlje sveta (ne među zemlje u razvoju, kao do tada).

Kiparska Republika je članica mnogih svetskih i evropskih organizacija, a između ostalih, izdvaja se članstvo u EU i Komonveltu.

Okupirana teritorija Kiparske Republike

Okupirana teritorija Kiparske Republike zauzima sever, te veći deo istoka ostrva. Površina koju zauzima iznosi 3.355 km² ili nešto oko 37% celokupne površine ostrva. No, zbog UN-ove neutralne zone ta površina je nešto manja. Delom okupiranog Kipra se smatra i eksklava kod sela Kokina, koje leži u Morfu zalivu i od ostatka okupirane teritorije odvojena je sa oko 5‒10 km plaže. Takođe, na okupiranom delu postoji grčka enklava u selu Rizokarpaso, koje broji oko 200‒250 stanovnika.

Ovu samoproglašenu državu, osim Turske, nijedna država u svetu ne priznaje. Inače, okupirani deo ima međunarodni embargo u svakom pogledu: političkom, ekonomskom, trgovinskom, saobraćajnom, vojnom, sportskom, kulturnom i dr. Ovo zbog toga što se Turci smatraju okupatorom i agresorom na Republiku Kipar. Okupirana teritorija uveliko zavisi od Republike Turske, bez koje praktično ne bi opstala. Sve svoje spoljne poslove mora izvršavati upravo preko nje.

Sadašnji lider kiparsko-turske jedinice je Mustafa Akinči. Vojska na okupiranoj strani je u stvari vojska Republike Turske, koja se nalazi na ostrvu od 1974. do danas, sa manjim brojem kiparsko-turskih vojnika. Broji oko 40.000 vojnika, koji čuvaju suverenitet ove samoproglašene republike. Jedan od osnovnih zahteva kiparskih Grka je da se ova vojska povuče, međutim to Turci odbijaju.

BDP po glavi stanovnika iznosi 8.095 američkih dolara. To je manje od polovine BDP-a slobodnog Kipra. Ovo je veći BDP po glavi stanovnika, čak i od BDP-a same Turske. Ipak, ova nelogičnost u pogledu BDP-a na okupiranom Kipru i BDP-a njenog zaštitnika i finansijera dobija smisao zbog činjenice da tamo ima stanovnika koliko ih ima jedno prosečno naselje Istambula, te da Turci iz svog državnog budžeta izdvajaju dobar deo novca za svoje sunarodnike sa Kipra.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Nakon odlaska kolonijalne vlasti Ujedinjenog Kraljevstva sa Kipra, ostale su dve britanske vojne baze, koje egzistiraju i do danas i važne su strateške pozicije ove države, zbog blizine Bliskog Istoka. Površina ovih baza je 154 km² ili nešto manje od 2% ostrva. Na ovoj teritoriji živi oko 15.000 ljudi: oko 8.000 njih su britanski vojnici i njihove porodice, dok su ostalih 7.000 domaći Grci koji ili rade u ovim bazama, ili imaju svoje posede kojih se nisu hteli odreći.

Baza Dekelija je nešto veća i nalazi se na jugoistočnom delu ostrva. Osim malog grada Dekelije, ovde se nalazi i selo Agios Nikolaos.

Druga baza je Akrotiri i nalazi se na samom jugu ostrva, tačnije zauzima istoimeno poluostrvo. Ovde se nalazi i najjužnija tačka ostrva, rt Gata. Pored Akrotirija na teritoriji baze nalazi se i gradić Episkopi.

Svi zakoni na ovoj teritoriji su isti kao i u Britaniji, te se ovi delovi ostrva zvanično i tretiraju kao deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Zelena linija/UN

Zelena linija - Buffer zona UN Kipar

Godine 1974. je uspostavljena linija razgraničenja, čime je ostrvo podeljeno na slobodni i okupirani deo, a ta linija je nazvana Zelena linija, po boji flomastera kojim su je ucrtali na karti UN-ovi mirovni pregovarači. Oko ove linije je uspostavljena neutralna zona pod kontrolom UN. Ona prolazi i kroz glavni grad Nikoziju i različite je širine na pojedinim svojim delovima, od stotinak metara baš u Nikoziji, do 5‒10 km u nekim drugim delovima ostrva. Njena površina se ne može tačno izraziti, jer to je ipak tampon-zona koja nema čvrste granice, a i ona iz godine u godinu postaje sve labavije određena. Ipak, otprilike se može reći da zauzima sličnu površinu kao i britanske baze, znači negde oko 1,8%. Ova zona ima tri svoja segmenta. Prvi je najmanji i nalazi se oko turske eksklave Kokina. Drugi, ubedljivo najveći segment, proteže se kroz centralni deo ostrva, između ostalog i kroz Nikoziju, od Morfu zaliva na zapadu, do baze Dekelija na istoku. Mnogi objekti, gradići i sela koji su se sticajem okolnosti našli u ovoj zoni, stavljeni su van funkcije, odnosno raseljeni su, tako da u ovoj zoni ne živi gotovo niko osim UN-ovih vojnika, koji ovde čuvaju mir. Najznačajniji objekat koji je ostao u ovoj zoni je svakako aerodrom u Nikoziji, koji je iz tog razloga od 1974. godine van funkcije, pa su Grci izgradili aerodrome u Larnaki i Pafosu, a Turci nešto izvan Nikozije. Pravo čudo i izuzetak predstavlja malo mesto od oko 3.000 stanovnika, po imenu Pila, koje se nalazi u ovoj zoni, nedaleko od baze Dekelija. To je, naime, jedino mesto na ostrvu, a verovatno i u svetu, gde Turci i Grci žive zajedno. I konačno, treći segment tampon-zone je dosta kraći i ide od baze Dekelija, tačnije mesta Agios Nikolaos, do zaliva Famagusta.

Bitno je reći i to da je kroz Zelenu liniju do danas otvoreno devet punktova preko kojih se može preći iz jednog dela ostrva u drugi. Najvažniji punkt se nalazi u Nikoziji, na kraju ulice Ledras.

Politička mapa Kipra (Fotografija: ontheworldmap.com)
Zelena linija – Buffer zona UN (Fotografija: Lensfield)
Podelite stranicu:
  • 78
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    78
    Shares